ПОГРОМ КАО ВИД УНИШТЕЊА ИДЕНТИТЕТА

У овом раду истражује се злочин погрома, могућност помирења и проблем односа појединаца и заједница као актера у њему. На почетку рада разматра се могућност увођења добра и зла као граничних етичких категорија и разумевање њиховог места и утицаја на феномен морала. Посебна пажња обраћа се појму зла у кантовској и перспективи православне традиције и питању моралне настројености као основи личног идентитета. У наставку рада, објашњава се на који начин заједница, као природно стање личности путем кога појединац развија своје иманентне капацитете може истовремено постати извор злочина. У том смислу се погром посматра као друштвени феномен унутар кога једна заједница врши злочин над другом заједницом уништавањем личног путем примене колективног идентитета. У трећем делу рада врши се анализа погрома са становишта предуслова потребних да би се он извео, као и последица које са собом носи. Посебна пажња посвећује се феномену одмазде као одговору на доживљени погром. Завршни део рада на примеру српско-мађарских односа проучава начин на који из почетне ситуације погрома, преко одређених историјских и фаза моралног развоја може успешно доћи до редефинисања односа две велике заједнице.