VELIKA POBEDA U OGLEDALU IDEOLOGIJE

Postoji ne jedan, već dva praznika naše pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Prvi praznik – tih, privatni, porodični. Za vreme njega potomci se sećaju svojih rođaka – očeva, dedova, pradedova, koji su poginuli u bitkama ovog rata. Teško je naći porodicu u Rusiji, ali i u drugim republika bivšeg SSSR, u čijem rodoslovu nema rođaka koji se nisu vratili sa fronta, ili su poginuli u nacističkim koncentracionim logorima, ili su umrli u okupaciji, ili nisu izdržali težinu tadašnjeg života u sovjetskoj pozadini. Sećanje na njih se prenosi sa kolena na koleno, deca poginulih vojnika i oficira čuvaju njihove, požutele od vremena, fotografije i pisma, pokazuju ih svojoj deci i unucima i pričaju im o svojim očevima. Postoje porodice, koje su imale sreće: njihovi frontaši su se vratili kući, postali srećne dede i sami preneli unucima sećanje na rat. Ovo je još jedan dan sećanja, spontano stvoren u SSSR, koji zbližava rodbinu i paradoksalno, u uslovima državnog ateizma, delimično obnavlja kult roda. Na ovaj dan se svi potomci vojnika ovog rata okupljaju, posećuju groblja, ispijaju u znak sećanja tradicionalnih sto grama, a kod kuće dele svoja sećanja.