POLITIČKA LEGITIMNOST Dobrovoljno prihvatanje vlasti i poretka i dostojnost vlasti i poretka da budu prihvaćeni

Ako bi se slikovito, sa što manje reči, pokušalo predstaviti šta je to legitimnost, odnosno čemu ona služi onda bi to mogle biti reči Taljerana (Talleyrand) upućene Napoleonu Bonaparti da se tron može osvojiti mačem, ali da se na mačevima ne može sedeti. Kao što kaže Ruso (Rousseau): „vlast mora tako delovati da svoju moć pretvori u pravo, kako bi je građani dobrovoljno prihvatili“, „Ni najjači nikada nije toliko jak da bi zauvek mogao ostati gospodar ne pretvori li svoju moć u pravo, a poslušnost u dužnost“ (Rousseau, 1978: 96). Drugim rečima, svaka vlast, ma koliko izgledala stabilna, stalno ima potrebu da se opravda ili stvori osnov da se legitimiše pred građanima (Tadić, 1979: 1). U srpskom jeziku koriste se i legitimnost i legitimitet kao termini za isti pojam koji označava potrebu da neki politički poredak, odnosno vlast počivaju na dobrovoljnom pristajanju članova političke zajednice. Legitimnost, odnosno legitimitet (koji će se ovde koristiti kao sinonimi), nije samo jedan od bazičnih koncepata koji se upotrebljava u političkim i drugim društvenim naukama, nego je postao pojam u veoma širokoj upotrebi u javnoj sferi: od politike do svakodnevnog života (Dogan, 1988: 1). Sve se češće čuje kako izbori nemaju legitimitet ili režim nema legitimitet, ili neko u stranci nema legitimitet, a tako je i u svakodnevnom životu – na poslu, u nekom udruženju ili sportskom društvu. Kada se kaže da neko nema legitimitet obično se podrazumeva da neko nema podršku ili prihvatanje većine grupe kojoj pripada. I obrnuto, kada se tvrdi da neko ima legitimitet misli se najčešće da ima većinsku podršku. U najopštijem smislu legitimitet znači utemeljenje i delanje političke vlasti na principima koji su opšte prihvaćeni u okviru jedne političke zajednice (Podunavac, 1993: 593)