RAZMATRANJE MOGUĆNOSTI PRIMENE „SCAFFOLDING“-A U SAVREMENOM VASPITNO-OBRAZOVNOM PROCESU

„Scaffolding“[1] je savremeni pedagoški pristup koji su uveli Wood i saradnici (1976) pokušavajući da, polazeći od pedagoških pogleda Lava Semjonoviča Vigotskog, utvrde najvažnije komponente podučavanja. Promene u novom veku utiču na demografski profil ranog detinjstva koji se u učionici brzo menja, te je neophodno i naše teorije, ideje i vaspitno-obrazovnu praksu menjati. Jedna od najvećih debata u oblasti ranog detinjstva jeste definisati ulogu usmerenog nastavnika u pristupu koji dete stavlja u centar vaspitno–obrazovnog procesa. Razmatranjem suštine „scaffolding“-a, zasnovanog na interakciji, ko-konstrukciji, intersubjektivnosti i značaju uloge odraslog u maksimalizaciji detetovih potencijala i razvoju metakognicije u različitim domenima razvoja (kognitivni, socijalni, emocionalni, fizički i domen jezika), ukazujemo na njegovu pedagošku vrednost i valentnost. Brojne protivrečnosti postmodernog poimanja detinjstva ukazuju na potrebu za pedagoškim pristupom zasnovanim na širokom polju intersubjektivnosti, koji pretpostavlja upravo primenu “scaffolding“-a. Analizom raspoložive naučno-istraživačke građe, upotpunjujemo u literaturi najčešće prisutno shvatanje “scaffolding“-a, kao procesa u kojem se detetu u podržavajućem okruženju obezbeđuju izazovni zadaci i aktivnosti kojima se podstiče njegova sposobnost samostalonog rešavanja problema. Povodom toga, otvaramo pitanje o mogućnosti njegove integracije u našu pedagošku praksu i adekvatnog prevoda termina na našem jeziku u cilju njegovog lakšeg prihvatanja, poimanja i upotrebe u pedagoškoj teoriji i praksi.   [1] Termin „scaffolding“ su prvi put uveli sledbenici Vigotskog, Wood, Bruner i Ross (Berk, Winsler, 1995: 20) razvijajući njegovu teoriju. Ovaj termin  našao se posebno pogodnim za slikoviti opis procesa “podupiranja” učenja i razvoja u okviru zone narednog razvoja, o kojem je govorio Vigotski sa stanovišta saradnje deteta sa odraslom osobom (vaspitač, učitelj, nastavnik, roditelj, sposobniji vršnjak). U doslovnom prevodu na srpskom jeziku označava „skele“ i ova metafora konotira  veoma specifičan sistem socijalne podrške za detetove napore, koji je brižljivo podešen prema njihovim potrebama (Berk, Winsler 1997: 20). U literaturi na našem govornom području srećemo prevod: „vođena participacija“ i „aproprijacija“ (Slunjski 2012: 108-113). Međutim, zbog  neadekvatnog jezičkog prevoda, koji ne obuhvata sve elemente ovog pristupa, koje ćemo dalje razmatrati, zadržavamo termin “scaffolding” u tekstu koji najviše odgovara kontekstu o kojem je reč.