Vladavina prava i ograničavanje vlasti i moći

Ovaj tekst posvećujem profesoru Jovici Trkulji, verujući da se na ovoj temi može ilustrovati i njegova sfera interesovanja i njegov intelektualni angažman, kao i tačka presecanja i ukrštanja pravnih i političkih nauka. Vladavina prava i konstitucionalizam čine verovatno najvažnije sredstvo za ograničavanje politike, vlasti i moći. Moć je određena vrsta večne opsesije ljudi uključenih u polje politike. Jedni su opsednuti načinom kako moć dosegnuti, steći i širiti, a za druge je važno kako moć obuzdati, ograničiti i postaviti u određene okvire i pravne norme. U istoriji ljudskog društva i u istoriji političkih ideja evidentirano je više načina kontrole i ograničavanja vlasti: ustavom, pravom (zakonima) – vladavina prava i konstitucionalizam, odnosno „vladavina zakona a ne ljudi“; ljudskim pravima i slobodama; podelom vlasti (horizontalna – na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i vertikalna – regionalizam, supsidijarnost...), jer „samo moć može ograničiti moć“ (Monteskje); kontrola vlasti (interna – opozicija i eksterna – nezavisna tela); javnost, javna kritika i kontrola; vremensko ograničavanje vlasti (putem dužine mandata i brojem mandata); civilno društvo javnom kontrolom (građani i politička javnost), moralna ograničenja, i na kraju građanska neposlušnost. Sistem normi koji pretenduje da se zove pravo ne sme raskinuti s kategorijom pravde. To znači, vladavina prava obuhvata i metapravna načela, sistem predvidivih pravila koja suzbijaju svaku mogućnost diskrecionosti i arbitrarnosti, pri čemu je dozvoljeno sve ono što nije zbog nekog posebnog razloga zabranjeno. Pravo nije isto što i pravda. Odnos između prava i zakona je u osnovi razlike između vladavine zakona i vladavine prava. Anglosaksonska liberalnodemokratska tradicija i Američka i Francuska revolucija pokazale su koliki je značaj institucionalizacije i konstitucionalizacije vlasti. Od ovih revolucija naovamo, „prava i slobode postaju jedan od kriterijuma za ocenu i kvalifikaciju političkih režima“. Liberalizam, konstitucionalizam i vladavina prava imaju zajedničku nit koja ih spaja. To je ograničavanje vlasti, odnosno nastojanje da se ona ponaša u okvirima (granicama) prava i u granicama zakona. To je, u osnovi, stara paradigma o vladavini prava a ne vladavini ljudi, jer vladavina ljudi ako nije u granicama prava može olako da sklizne u samovolju, odlučivanje po sopstvenom nahođenju i proizvoljnost. Ako je pitanje o poretku ostalo bez pravog odgovora u okvirima tradicije prirodnog prava, liberalna misao ga u „poretku slobode“ i vladavini prava i konstitucionalizmu izvodi do kraja.