Memorialny wymiar kultury staroserbskiej

У раду се разматра проблем меморијалне димензије и функције старе српске културе, пре свега стратегије функционисања старе српске културе, а у тој перспективи се разматра и питање улоге књижевности као својеврсне грађе и медијум традиције. Овде је у главним цртама представљен проблем времена, традиције, памћења, узајамних веза прошлости и садашњости у систему књижевности, а шире и културе. Главни покушај рада јесте да се ухвати њихова суштина, вишедимензионална пројекција, вишесмерна зависност и степен интеграције, а пре свега да се дефинише основни облик старе српске књижевности, њен трајни, меморијални карактер. Посебна пажња се обраћа и како на феномен обнове српске Цркве, тако на њен историјски, политичко-еклезијални, културни и друштвени значај у контексту службе српске традиције и колективног памћења. У односу на обнову Пећке Патријаршије сигнализира се у главним цртама проблем времена, традиције, памћења, узајамних веза прошлости и ондашње садашњости у простору старе српске културе. У овом светлу подвуче се дуготрајност старог српског културно-друштвеног модела, његов развитак и постојање у двема фазама које су биле пре свега детерминисане историјским, политичким и еклезијалним догађајима. Као што је већ у раду речено овај први период може се назвати стварним када се уопште културни модел формирао и када је реч о стратегији фундирајућег овековечавања традиције, он би трајао све до пада српске деспотовине; међутим овај други – од обнове Пећке патријаршије – може се именовати симболичним или просто меморијалним када се културни модел јавља већ као обавезна полазна тачка, када подлеже перманентној реконструкцији, актуализацији, кодификацији и локацији у регистру културног памћења. На крају треба нагласити да овај рад треба да се третира као део једног ширег ауторског концепта – циклуса радова посвећених старој српској култури као меморијалном систему.