Kriza demokratije – simptomi i lekovi

Svet potresaju brojne krize, od ekonomskih, finansijskih, preko ekoloških, zdravstvenih, do bezbednosnih. One su samo nagoveštaji jedne mnogo kompleksnije krize – krize liberalnog koncepta predstavničke demokratije. Krah, slom, kolaps, sunovrat, kraj – neke su od reči kojima se opisuje sve veća nesposobnost demokratije da rešava probleme društva. Tema ovog rada su simptomi, različite dijagnoze krize i rešenja koja se predlažu za njeno prevazilaženje. Efikasnost i legitimnost, dva elementa na kojima počiva stabilnost političkog sistema, ukazuju na razmere krize demokratije. Održavanje legitimnosti i efikasnosti u ravnoteži važno je obeležje superiornosti demokratije. Kriza je ova dva elementa dovela u disbalans. Vlasti sve više pokazuju nesposobnost da formulišu javne politike i brzo rešavaju probleme sa kojima se suočavaju društva i države. Sve je manje poverenje građana u upravljače, u njihove političke programe i autoritet da ih kroz javne politike realizuju. Tri simptoma ukazuju na krizu legitimiteta: pad izborne participacije, izborna volatilnost i pad interesovanja građana da se angažuju kao članovi političkih stranaka. Odlučivanje opterećeno složenim birokratskim procedurama, nesposobnost vlada da rešavaju kapitalne strukturne probleme jer je odlučivanje izmešteno na nadnacionalni nivo, bespomoćnost građana da utiču na političare, bespomoćnost političara prema nadnacionalnim centrima moći, tri su simptoma koja ukazuju na pad efikasnosti. Posledica su nepoverenje u političke institucije i političku klasu, narastajući gnev i nezadovoljstvo. Na osnovu ovih simptoma identifikuju se četiri dijagnoze i svaka prepisuje drugačije „lekove“ za zamor demokratije. Populizam krizu vidi kao krizu političkog personala i rešenje traži u jačanju legitimiteta kroz smenu etabliranih stranaka i političara i masovnu podršku novim političkim elitama i novim vođama. Tehnokrate nude rešenje za efikasnost: problemi savremenih društava su toliko složeni da njima treba da upravljaju eksperti neopterećeni stranačkim interesima, njihova efikasnost u upravljanju doneće postepeno legitimnost. Treća dijagnoza vidi problem u parlamentima koji ne predstavljaju građane nego političke stranke i njihove donatore i zahtevaju da se više čuje njihov glas preko instituta direktne demokratije. Za četvrtu dijagnozu problem je glorifikovanje izbora i zalaže se za korišćenje žreba za izbor deliberativnih skupština kao rešenje za postojeću krizu. Zaključni deo rada ukazuje na sličnosti i razlike u analiziranim pristupima za rešavanje demokratskog zamora ukazujući na značaj kontekstualnih faktora u rešavanju krize.