SVEOBUHVATNI (NE)SPORAZUM: IRAN KAO NOVA NUKLEARNA SILA

U radu se analizira iranski nuklearni program, sa posebnim akcentom na period od 2005. do danas. Osnovna hipoteza koja se dokazuje glasi: Iran je tokom 2022. godine dostigao latentne nuklearne kapacitete zbog čega se može govoriti o novoj nuklearnoj sili u međunarodnim odnosima. Teorijsku osnovu rada čini realizam uz naglašavanje određenih efekata normi u međunarodnim odnosima. Od naučnih metoda primenjivena je pretežno analiza sadržaja, u manjoj meri biografska i komparativna metoda. Cilj istraživanja je jedan drugačiji uvid u iranski nuklearni program. Osim dokazivanja osnovne hipoteze, rad ima ambiciju da analizira nuklearni sporazum sa Iranom i prezentuje argumente o nemogućnosti njegovog obnavljanja. U radu se objašnjava nesposobnost bilo kakvog međunarodnog ugovora da spreči ili odloži iransku nuklearnu bombu. Dodatni cilj istraživanja jeste analiza posledica nuklearnog statusa Irana uz dokazivanje tvrdnje da iranska bomba unosi dozu stabilnosti u odnos sa Izraelom. Iran je postizanjem latentnih nuklearnih kapaciteta isključio američko-izraelska razmatranja za spoljnu intervenciju poput onih u Iraku, Avganistanu i Libiji. U radu su otvorena i pitanja za neka nova istraživanja: da li će nastati novi nuklearni programi na Bliskom istoku, da li će Iran voditi agresivniju spoljnu politiku, kao i kakav je efekat nuklearno naoružanog Irana na globalne odnose.