SEĆANjE, IDENTITET, TRAJANjE

U Traganju za izgubljenim vremenom Prust razlikuje dve vrste sećanja, hotimično i nehotično sećanje. Hotimično sećanje se oslanja na razum i inteligenciju, i može se prizvati svesnim naporom volje (otuda i „voljno” sećanje); nasuprot tome, nehotično sećanje je potpuno nezavisno od naše volje. Ono nas obuzima iznenada, nezavisno od svesnog napora volje, slučajno, u trenutku kada neka spoljašnja senzacija, ukus, miris ili zvuk, evocira u našoj svesti neki sličan prošli trenutak. O ovom fenomenu, dobro poznatom čitaocima Traganja, u prustologiji se mnogo pisalo, i to iz različitih perspektiva. Ovde, međutim, želim da ukažem na jednu veoma važnu funkciju nehotičnog sećanja, koja – po mom saznanju – dosad nije bila dovoljno istaknuta. Naime, uloga nehotičnog sećanja u Prustovom romanu ne sastoji se samo u tome da povrati prošlost za koju smo verovali da je izgubljena, već i da uspostavi emocionalni kontinuitet između našeg sadašnjeg „ja” i onog bića koje smo nekad bili, a koji je prekinut neumoljivim proticanjem vremena. Pripovedač Traganja veruje da nam nehotično sećanje omogućava da zaustavimo vreme, pa čak i da pobedimo prolaznost i smrt. Uspostavljanjem emocionalnog kontinuiteta sa našim prošlim ja, mi u stvari biće koje smo nekad bili spasavamo od zaborava i smrti, i odnosimo pobedu nad Vremenom.